На дан када сам доживио мождани удар, пробудио сам се са тијелом везаним за кревет. Али мој ум никада није радио брже. Тог дана нисам изгубио само дио свог тијела – изгубио сам и тихог ратника: себе. Али онда сам схватио да оно што сам изгубио могу вратити писањем.
У почетку сам само водио дневник. Записивао сам како се осјећам, чега се бојим, када желим да одустанем. Онда сам једног дана рекао себи: „Шта ако и други ово читају?“ Можда неко ко је прошао кроз мождани удар као ја, или члан породице, или само неко ко пролази кроз тежак период…
Ако испричам свој живот кроз књигу, можда могу дотаћи једну особу – и та једна особа се може држати живота.
Та мисао ме је покренула. Једним прстом, лијевом руком, слово по слово, почео сам да пишем. Свака ријеч је била дах. Свака реченица је била начин да кажем „још сам овдје“.
Писање ме није излијечило. Али ме је повезало са животом. Јер сваким редом сам враћао себе. Схватио сам да причање своје приче није само чин – то је начин постојања.
Можда је моја прича баш као твоја. Можда је потпуно другачија. Али ако читаш ово, желим да ти кажем само једно:
И ти можеш писати. И ти можеш причати своју причу. И најважније, и ти се можеш држати живота.
Јер понекад једна реченица може спасити живот.
Горан Микулић